Udbi et Orbi

Desilo se najgore. Obistinile su se crne pretnje. Pušači su konačno ostavljeni na cedilu. Sve godine upornog vežbanja uvlačenja dima i povraćanja, pućkanja, grickanja i oblizivanja filtera, svi ispečeni i žuti prsti, svi razlupani umivaonici, jutarnji golubovi i golubice, sve to, poništeno je bačeno pod noge, šta pod noge, pod kolena uplašenih, obamrlih i prestravljenih pušača.
Vreme je, sada, kada je klatno dostiglo krajnju tačku otklona, da ga pokrenemo na drugu stranu. I zato započnimo borbu, i svi na pušenje, svi po cigaretu, cigaru ili lulu, a ko nema neka se pravi da ima, pa na ulice. Tražimo da se poštuju naša ljudska pušačka prava. Tražimo da se uvede obavezan čas pušenja u niže razrede i dva do tri u više razrede osnovnih škola, umesto veronauke, a može i istovremeno. Da se uz svaki bolnički krevet instalira po jedna pepeljara, a u šok sobe i po dve, a cigarete da se dele između obroka i citostatika. Besplatno a brend po volji. Može i škija na motanje za šta bi posebno bio zadužen deo osoblja. Da stalno zamotava. Da ministar zdravlja mora obavezno da bude strastven pušač, i jednom nedeljno da na televiziji puši bez prestanka sat vremena. Obavezno i ministar kulture. Da puši. Ne samo tajno nego pre svega javno. A mi drugi pušači da gledamo i bodrimo, i učimo decu.
I konačno, da organizujemo masovne, i masivne demonstracije za pušenje sa pušenjem.

Ko neće, dabogda nikada nepušio i gledao Farmu svaki dan 16 sati.!