Udbi et Orbi

SNEG JEDAN

Kao trska tanke zrake sunca, tamo iza sivila, bodu po snegu. Oštrina vazduha nenadano oplođena pregrštima kiseonika, probija se do pluća, kolopletu kapilara, hraneći nam umorne duše.

Nečeg lepog ima u toj boji neba, boji belog snega, i uznositog u prhutnoj čipki polegloj po, gle, mokrom kolovozu i zelenom žbunu.

Kao da se spajaju, ni na nebu ni na zemlji, ta dva čuda vezena od Boga, od magle, vode i sunca i tkanja (ovde bi dobro došlo branja, al ne može). Obavija nas sve. Svojom prohladnom, ipak toplim i nežnim dahom umijenom, drhtavom rukom zime.

Gle, tu je i prkosna bandera. Ponosita.
Od drveta. Ili…

Kako je lep ovaj zimsku dan?

SNEG DVA

Pade.
Belo.
Odakle pade, otkud nas spopade.
Ponapade, upodbode, zabrde, nabrde.
Belo na crno navrže. Sporo pa brže i brže.
Od kuda je navrzlo, otuda će i dovrznuti.
Kuda će da navrne tu će i da zavrne, a Bogumi i podvrne.
Jer kako se uvrne, tako se i odvrne.
Svuda, okle, tuda i dokle.
Ako već nije kao što jeste, da bude što biti belo mora, neće valjda crno belom da bude mòra.
A što se mora, nije ni moranje, već je trebanje, kao što vazda i oduvijek je trebalo, i kao što biva i što beše podno i nazgo. I ozgo.
I odavle, i odanle, i tuda i svuda. Neće no što oće. A i ako oće, kako će.
Kad neće.
I što reče, onaj koji ćuti, i što kaza onaj što ne kaza, jer da mu se reknulo, veće bi reko, a da mu se kazalo, već bi kazo, ko što nije, a i da jeste, kako bi reko, pa da ne poreko.
Otud odovud, tamte vamte, jopet na isto dođe.
Palo mu belo.
A i da nije palo, oklen onda tu?

I tako. Sneži, ko što sneži sneg!

SNEG TRI

Šta vas više nervira? Bljuzgavica ili ova dva literarna sastava. Inače, meni je ovaj drugi bolji. Mada ni prvi nije loš. Deluje tako postmodernistički.
Ako ovako nastavim da vežbam, možda nađem izdavača. Pa onda imam književno veče i sabrana dela. Jbt.