Udbi et Orbi

Opet propade Nikolić. Ne samo da nikada ne može da pobedi na izborima, već ne može ni da pobedi u ležanju u takozvanoj socijalnomedicinskoj bolnici.

Ne dadoše mu ni Boris, koji ga je lepo obavestio, nasamo, da je to što radi budalaština, pa onda mu ne dade ni Bulović ravničarski, ni Amfilohije brđanski, ni sam Patrijarh od blizu nebesa, ni Onaj ambasador, ni EU, i uopšte svi rešili da to ne može. Nije doduše jasno da li su se njihove primedbe odnosile uopšte na štrajk, ili na činjenicu da je on jedini čovek na svetu koji to radi u bolnici.

I šta je Toma uradio, ophrvan svim tim pozivima, zabranama i opomenama, a nakon što ga je i Dačić pohvalio da je našao odličan način da bezbedno rastera demonstrante kad su već naivno došli, obećavajući im po običaju ono što im neće dati, a to je sopstveni uspeh u ličnom naporu da postane bilo šta, predsednik ako ne države ili Vlade, a ono bar uspešni mučenik, a sve zbog njih, demonstranata ispred Skupštine, koje on naziva kolektivnom imenicom Srbija.

Prvo je odustao od datuma. Pa je odustao od žeđi, pa je odustao od gladi, pa je proglasio celu vićendu zapravo uskršnjim postom, pa se u nepoznatom trenutku transferisao iz bolnice kući, da bi već sutradan, nakon sedmodnevnog štrajka, gladovanja i žeđanja, i najave otkazivanja svih vitalnih organa, vedro, ponizno, ali sasvim uspravno i živahno sve hitajući prešao ulicu jednom, da uđe u crkvu, pa onda još jednom do Patrijaršije, i uopšte demonstrirao šta znači brz i efikasan, munjevit nebeskom rukom vođen oporavak.

U toj potpunoj tragikomediji, u kojoj je vaskoliki srpski glasač imao priliku da se upozna sa karakterom, stilom i uverenjima kandidata za predsednika biločega, kao i njegove partije, svi smo zapravo uniženi i da prostite, posrani.

Nikolić zato što se posrao sam po sebi. Njegova partija zato što joj je Nikolić predsednik i zato što se celo rukovodstvo kolektivno poseravalo, a mi svi zato što su, osim sopstvenih glava, redom posrali i naše. Ne samo onih mučenika koji bi glasali za tako sumnjivog tipa. Posrali su nas sve, kolektivno.

A ja se stidim, jer još uvek imam dovoljno ljudskosti da kada vidim budalu, ne likujem već žalim.