Udbi et Orbi

Prvu i jedinu pisaću mašinu sam kupio od svog prvog prvcatog honorara za prevod. Taj prevod, sa slovenačkog jezika, bio je sve samo ne ono što sam voleo da prevodim, pišem i štatijaznam. Naručilac, više se tačno ne sećam, neki građevinski hidro ili nešto slično institut, bavio se u to vreme, pre više o trideset godina, malim hidroelektranama, seoskim postrojenjima, koja se izgrade na malo većem potoku, i snabdevaju energijom desetak poljoprivrednih domaćinstava. I tako oni naruče prevod elaborata o takvim hidroelektranama, zapravo o jednoj koja je već izgrađena u nekom slovenačkom selu. I ja to prevedem, oko stručnih termina mi je pomogao otac, i eto kao pravi štreber, kupim svoju mašinu.

Koliko mi je bila značajna ta Unisova bela elegantna sprava, koja mi je i danas u kući, preživela je troje dece koja su na njoj razvijala sasvim neobičan prstomet, a najmlađi Ivan bogami i proučavao više puta ponovljeno bacanje sa stola, razumećete kada vam kažem da sam na njoj posle zarađivao svoje studentske dopune džeparca, i mogućnost da kupujem gorivo za auto koji sam dobio pod uslovom da lično brinem o dopuni večito suvog rezervoara.
Važna, dakle, mašina. Teška taman toliko da nije preteška, laka taman da stane u putnu torbu, ili je nosiš desnom rukom, dok u levoj imaš lakši Samsonajt kofer, tako moderan u vreme kada sam počinjao da budem sam sebi veoma važan.
Uopšte ne znam zašto sam počeo da pišem o toj mašini, osim ako to nije zato što će tridesetak godina nakon tog prevoda, i na jugu Srbije, eto od sada, početi da se grade takve male hidroelektrane.

Istovremeno, nekako, u Mumbaju u Indiji, zatvorena je poslednja fabrika pisaćih mašina na svetu. Narudžbine su opadale iz godine u godinu, valjda kako je rasla prodaja računara. I eto, zatvoriše je. Zauvek!