Neobično budalast blog, koji se lažno predstavlja kao novina, iako, istina je, piše da je električna novina doo, pa onda trebalo bi da se registruje, a možda i jeste, a možda i nije, a i koga to zapravo interesuje, baš jako se trudi da zabavlja svekoliku internet zajednicu, evo već duže vreme.
I pošto sam nabasao na neki šer na neku opasku, neko mi je rekao da to postoji, ni sam ne znam kako se nađoh u toj pećini mračnoj, pomislih da bi toj električnoj novini koja to nije, ili jeste, vrag bi ga znao, stvarno trebalo posvetiti malo vremena, možda razumeti šta je na kojoj strani, pod čijim imenom, i ko je zapravo, taj mišmaš od umuljane glupavosti hteo da podeli sa internetom zajednicom, ili kako se to već zove.
Ne vredi. Pokušao sam, baš ozbijan napor sam upotrebio. Ako pobegnem od pismenih radova iz trećeg osnovne, stižem do zavera, pobegnem li dalje, stižem do nekih izvadaka, uduvaka i doušnika.
I zaključiti se može samo jedno. Ne pišu se ti pismeni radovi nikome posebno. Sve to upućeno je internetu samom. Njegovom svemogučem svevidećem oku i večitom pamćenju. Onom delu rezervne memorije koja će služiti kao kontrapunkt normalnom svetu i upotrebljivim informacijama. Za izučavanje i dokaz da je ludilo postojalo i u digitalnom svetu u ovo nevreme s početka 21. ili već ko zna kog veka.
Tvorci kante za reciklažu dalekosežno su videli da će biti onih koji pišu sebi o sebi, i kako kada napišu taj literarni selfi, pokriveni ćebetom preko glave, obasjani svetlom ekrana iznova iščitavaju svoja domišljanja i pate čekajući da ipak negde neko pročita sve to, pomazi ih po glavi i tiho, onako ispod lage im kaže; Znam da me voliš. Ne brini!
Ne zaista nije ni malo slučajno izmišljen Recycle Bin.
Putokaz prema toj kanti osvetljavaju sredovečni tinejdžeri, wannabe političari i oni koji se pecaju na budale
No Comments