Lepo sam joj rekao prestani.
Tog dana po stoti put s vrata je počela da me nervira. Došao sam mrtav umoran. Sa kolegama popio samo dva piva. Ali jok. Morala je opet da sere.
Nastavila je i kada je počeo prenos.
Lepo sam joj rekao da prestane.
I više nisam mogao. Posle toliko godina i dvoje dece, koje je inače potpuno upropastila, nije htela da prestane.
Moj pištolj je sakrivala. Kao da ja ne znam gde! A nikada mi nije palo na pamet da pucam. Uvek sam to rešavao drugačije.
Ceo komšiluk je znao da se nonstop dere.
Sada nisam mogao više. Ni šamar ni ćuška, ni lepim ni ružnim rečima.
Ne osećam se krivim. Žao mi je što nije mogla da se smiri već jednom. Pištolj sam dobio dok sam još bio aktivan u partiji, proveren preko nekih drugara. Uvek sam bio pouzdan.
I eto šta me je naterala da uradim!
No Comments